U starom veku pod Plautovim imenom postojalo je oko 130 komedija, od kojih je čuveni naučnik Varon izdvojio kao potpuno autentične, 21 komediju. Tit Makcije Plaut zapravo je prevodio i prilagođavao originale novoatičke komedije, najčešće prevodeći Filemona, Menandra i Difila.

Nastojeći da radnja oživi i naglasi komične elemente, unosio je rimske lokalne boje i šale, kako bi zadovoljio neobrazovanu i nestrpljivu rimsku publiku. Voleo je i da kontaminira dve komedije u jednu, stvarajući omiljene tipove ličnosti kao što su razmetljivi vojnik, starac tvrdica, prepredeni rob, lopov kuvar i drugi.

Njegova dela odlikuju se smelom maštovitošću, specifičnom scenskom energijom i prostim humorom. Šale su ponekad frivolne ali uvek uspele, nimalo dosadne, jer su originalne i ne ponavljaju se.

Jezik Plautove poezije jeste vulgaran, ali veoma lep i elastičan, neobično bogat i osvežen kovanicama i kolokvijalizmima, vešto udešen prema svakom tipu u komediji.

Plutovi stihovi su raznovrsni i zvučni. Njegove komedije značajne su i za razvoj rimske metrike utoliko više što je latinski bio tada još neizgrađen i metrički neodređen. Posredstvom Plautove palijate mnoge tekovine novoatičke komedije - kao tipski zapleti, raspleti sa prepoznavanjima a naročito scenski likovi - prešli su u nasleđe potonje evropske drame.