„Ove pesme sam zapisivao da lakše dišete. Da znate da imate negde u svetu jednog istinskog prijatelja, koji o vama brine drukčije nego tata i mama, rodbina ili nastavnici u školi.
. . . Moje pesme i nisu pesme, nego pisma svakom od vas. One nisu u ovim rečima koje ste pročitali, nego u vama, a reči se upotrebljavaju samo kao ključevi, da se otvore vrata iza kojih neka poezija, već doživljena, već završena, već mnogo puta otplakana ili otpevana, čeka zatvorena da je neko oslobodi.“
Miroslav Antić

„O prvoj ljubavi i njenim, najljubavnijim pesmama, zvonili su Antićevi stihovi izazovno, pozivajući na maštanje, na let u visine, na odlazak iz sivila skamija i reda konvencija i neslobode. Sve je najednom bilo prepoznato drukčije, iz polutmine tajne. Ovde se, u zabranjenoj sferi javnog govora, bar do tada, šaputalo o snovima i šetnjama, zvezdama i bojama neba i sveta, dakle o jednom nizu motiva koji je, kadikad, opasno zloupotrebljivan u našoj, i svačijoj lirici. Podvig Miroslava Antića bio je utoliko veći i za nas značajniji što ti isti motivi, ni od koga ukradeni, već najednom obliveni osobenom, novom svetlošću, kako su godine prolazile, postajali su fokusi jedne poezije apsolutno sveže, žive, moderne.“
dr Draško Ređep